Žena koja je govorila jezikom Kur'ana, a.š.

    Priča Abdullah ibn Mubarek: Išao sam na hadž da obiđem Allahovu kuću, Kabu, i posjetim kabur Allahovog poslanika Muhammeda a.s. I dok sam se vraćao s hadža ugledao sam pred sobom neku nejasnu sjenu (siluetu). Kada sam malo bolje to razabrao vidio sam da je to starica ogrnuta u vuneni ogrtač i zavijena vunenom maramom. Rekoh joj: «Esselamu alejkum ve rahmetullahi ve berekatuhu.», a ona uzvrati: «Selamun kavlen mirrabirrahim.» – Mir vama biće riječi Gospodara milostivoga. (36:58) Rekoh joj: «Allah ti se smilovao, šta radiš ovdje na ovom mjestu?» Ona, citirajući kur'anski ajet odgovori: «Koga Allah u zabludi ostavi nikoga ne može na pravi put uputiti.» (7:186) Shvatih da je zalutala na putovanju, pa je upitah gdje se uputila, na šta ona reče: «Hvaljen neka je Onaj koji je u jednom času noći preveo svoga roba iz Hrama svetog u Hram daleki…» (17:1), i tako saznadoh da je ona obavila hadž i cilj joj je Mesdžidul-Aksa u Kudusu (Jerusalemu). Rekoh joj: «Otkada si ti ovdje?», – a ona odgovori: «Tri pune noći.» (19:10) Rekoh joj: «Ne vidim kod tebe nikakve hrane čime se hraniš.», a ona odgovori: «On (Allah) me hrani i poji.» (26:79) «A čime se abdestiš?» – upitah je. Ona odgovori: «Ne nađete (li) vode onda rukama svojim čistu zemlju dotaknite…» (5:6) Rekoh: «Ja imam hrane i vode, hoćeš li da piješ ili jedeš?» Starica odgovori: «Zatim upotpunite svoj post sve do noći…» (2:189) «Pa ovo nije mjesec ramazan.» – rekoh, a ona dodade: «A onaj koji drage volje učini kakvo dobro djelo, pa Allah je doista blagodaran i sve zna.» (2:158) Rekoh joj: «Dozvoljeno nam je mrsiti kad smo putnici», a ona reče: «A bolje vam je, neka znate da postite.» (2:184) Rekoh: «Zašto ti sa mnom ne razgovaraš kao ja s tobom?» Reče: «On ne izusti ni jednu riječ, a da pored njega nije prisutan Onaj koji bdije.» (50:18) «Pa od kojeg si ti roda?» Reče: «Ne povodi se za onim što ne znaš: i sluh i vid i razum, za sve to će se zaista odgovarati.» (17:36) Rekoh: «Pogriješio sam, halali mi.», a ona reče: «Ja vas sada neću koriti, Allah će vam oprostiti.» (12:92) Upitah je: «Da li bi htjela da uzjašeš na moju devu dok ne pronađemo i stignemo karavanu?» Na to ona odgovori: «A za dobro koje učinite Allah zna.» (2:197) Naredio sam devi da klekne a starica reče: «Reci vjernicima neka obore poglede svoje.» (24:30) Odvratih pogled od nje i rekoh da uzjaše. Upravo kada je htjela da uzjaše deva se poplaši i starica pocijepa svoj ogrtač na šta reče: «Kakva god vas bijeda ili nedaća zadesi, to je zbog grijeha koje ste zaradili.» (42:30) Rekoh: «Strpi se dok je svežem.» A starica reče: «I učinili smo da Sulejman pronikne u to.» (21:79) Smirio sam i svezao poplašenu devu, i nakon što je uzjaha, starica reče: «Hvaljen neka je Onaj koji je dao da nam one služe, mi to sami ne bismo mogli postići, a mi ćemo se sigurno Gospodaru svome vratiti.» (43:13-14) Uzeh uzdu deve i počeh je goniti žurno i dovikujući. Starica mi reče: «U hodu budi odmjeren, a u govoru ne budi grlat.», (31:19), pa ja počeh ići sasvim polako i pjevušiti neku pjesmu. Ona ubrzo reče: «Učite iz Kur'ana ono što je lahko!» (73:20) «Zaista ti je dato veliko dobro.» – rekoh joj, a ona uzvrati: «A shvatiti mogu samo oni koji su razumom obdareni.» (2:269) Pošto smo malo išli, ja opet upitah: «Imaš li muža?», a ona odgovori: «O vjernici, ne zapitkujte o onome što će vam pričiniti neprijatnosti ako vam se objasni.» (5:101) Od tada sam zašutio i nisam progovorio dok nismo stigli karavanu. Ja upitah: «Koga imaš u ovoj karavani?», a ona reče: «Bogatstvo i sinovi su ukras u životu na ovome svijetu.» (18:46) Tako sam razumio da ona ima djecu pa opet upitah: «A šta su radili oni na hadžu?» Starica mi odgovori: «I putokaze, a i po zvijezdama se oni upravljaju.» (16:16) Shvatih da su oni vodiči karavana, pa se zaputih s njom prema šatorima. «Evo šatora.» – rekoh joj, «Koga ti imaš u njima?» Ona reče: «A Ibrahima je Allah uzeo za prijatelja.» (4:125) «A Allah je sigurno sa Musaom razgovarao.» (4:164) «O Jahja, prihvati Knjigu odlučno!» (19:12) Povikah: «O Ibrahime, o Musa, o Jahja!», a preda me se pojaviše mladići lijepi kao mladi mjesec. Pošto smo sjeli starica reče: «Pošaljite jednog od vas s ovim srebrenjacima vašim u grad, pa nek’ vidi u koga je najčistije jelo i neka vam od njega donese hrane.» (18:19) Jedan od njih ode i kupi hrane pa je staviše preda me, a starica će: «Jedite i pijte radosni za ono što ste u danima minulim zaradili.» (69:24) Ja rekoh: «Za mene je ova vaša hrana zabranjena sve dok me ne obavijestite o njenom slučaju.» Rekoše: «Ovo je naša majka i već četrdeset godina nije progovorila sem s kur'anskim tekstom, citirajući pojedine ajete, strahujući da ne pogriješi u običnom govoru, pa da se na nju rasrdi Milostivi Allah.» Ja zadivljen svim što sam čuo i vidio poput starice rekoh Allahovim riječima: «To je Allahova blagodat koju će dati onome kome On hoće, a u Allaha je blagodat velika.» (57:21)

 

S arapskog jezika preveo Mirsad ef. Sedić

Prvi put objavljeno u „Preporodu“ broj 3, od 1. februara 1987.